Lazanje -
sloj po sloj.
Klasične s mesom, sa spanaćem za lakši i posni dan, ili brza verzija kad se žuri. Cela porodica na jednom mestu - svaka sa cenom po porciji da biraš i po ukusu i po džepu.
Nisu stare 2000 godina.
Često se čuje da su lazanje drevne, još od starih Rimljana - ali za to nema dokaza. To je mit koji se i danas ponavlja. Ono što se pouzdano zna: reč se prvi put pominje 1282, u jednoj baladi koju je zapisao beležnik iz Bolonje, a prvi zapisani recept stiže tek u ranom 14. veku. Jelo je, dakle, italijansko i srednjovekovno - ne antičko.
I još nešto: paradajz u Evropu stiže tek posle 1492, pa su te najstarije lazanje bile i bez njega. Odakle uopšte ime? Tu ni struka nije složna - po jednoj priči od grčke reči za tanak list testa, po drugoj od naziva za posudu u kojoj se kuvalo. Dve teorije, obe žive.
Kod nas lazanje nisu tradicija nego nedeljni, svečaniji ručak. Ista ideja slojeva radi i s mesom i sa spanaćem - pa biraš po danu i po džepu.
Porodica na okupu.
Klasika - mesni sos i bešamel, sloj po sloj, dok se ne zapeče.
Lakša i posna verzija - spanać umesto mesa, a slojevi isti.
Kad se žuri - ista ideja sa spanaćem, kraća priprema.
Naslaži slojeve.
Ubaci lazanje u nedeljni plan - kuvar sabere celu korpu i kaže koja je verzija najjeftinija ove nedelje.
Svaka varijanta ima svoj recept i svoju stranu - porodica raste.